09. 05. 2013
Szever Pál: Radijski čovek iz Mađarske
Prošlog vikenda prisustvovao sam jednom radio seminaru – u Srbiji na Zlatiboru.
Oni koji me poznaju, znaju da sam proteklih 30 godina posvetio radio zanatu, jer možda govorim jeres, ali držim da je to zanat. Radio sam u manjim i većim radio stanicama u Mađarskoj, bio sam voditelj, muzički urednik, reporter, glavni i odgovorni urednik, direktor programa... Dakle, prošao sam sve stepenice ovog zanata. Karijera je bila zanimljiva (do sada). Počeo sam u javnom servisu Mađarske i prvo sam učio od Đerđa Komjatija, posle toga sam radio u više jačih komercijalnih radio stanica. Tokom karijere sam uvek pomagao manje, lokalne radio stanice i uvek sam pomagao kolegama koji nisu imali prilike da priđu velikim radio stanicama. Ali nisam krenuo da pišem ovaj tekst da bih se hvalio svojom biografijom, nego da upoznam čitaoca ovih redova s nekim mojim ranijim radom, da bi bolje razumeli dalji tok ovog članka.
U Srbiji je trenutno u toku privatizacija opštinskih elektronskih medija, rađaju se nove radio stanice i formatizuju se u nadi za većom slušanošću. Izrađuju se i novi medijski zakoni, ali niko se ne oseća stručnjakom, sveznajućim radijskim čovekom (kolege iz komercijalnih radio stanica u Srbiji). Njima na putu sazrevanja, pokušava da pomogne RAB, ali ne na silu. Oni to rade na raznim savetovanjima, koristeći iskustva drugih u regionu.
Ova organizacija (RAB) pozvala je i mene da ispričam iskustva iz Mađarske, kako rade komercijalne radio stanice, na koji način se pomažemo međusobno, kako uvodimo nove tehnologije i kako se usavršavamo. Da sam bio zlonameran, mogao sam im odgovoriti u jednoj rečenici. Ali ipak nisam. Pozvali su me, dobio sam prelep smeštaj u sjajnom hotelu na Zlatiboru, a na seminaru su ozbiljno pristupili temama. Prilikom poziva su mi preneli o kojim temama bi voleli da čuju izlaganje, tako da sam se ozbiljno pripremio oslanjajući se samo na činjenice. Održao sam predavanje o metodama rada u Mađarskoj i rezulatatima koji su proistekli iz njih.
Pozitivno sam se iznenadio već prvog dana, na poslepodnevnom okruglom stolu, kojem je prisustvovalo oko 40-45 predstavnika komercijalnih radio stanica i reklamnih agencija. Sastanak je vodila predsednica RAB Srbija gospođa Maja Rakovic, a pored nje su sedeli gosti, državna sekretarka Ministarstva kulture i informisanja Gordana Predić, kao i predstavnik RRA Miloš Rajković. Već drugi diskutant je postavljao tako nezgodna pitanja „velikim“ gostima, da sam samo treptao – „ove kolege stvarno mnogo ozbiljno shvataju svoj posao“. Moje iznenađenje se samo povećavalo sledećim diskutantima… atmosfera je bila sve užarenija. Već je daleko bilo „prebačeno“ vreme predviđeno za diskusiju, ali niko nije hteo da ide na večeru. Raspravljali su se, pitali, odgovarali, ubeđivali, i pošto sam imao prevodioca, mogao sam da pratim celu raspravu, razumeo sam svako javljanje. Diskutovalo se o skoro svim pitanjima vezanim za zanat. Dozvole, izmene medijskih zakona, merketing strategije, programske ideje, muzičko uređivanje…bila je to prava RADIONICA. Ono što mi je bilo najinteresantnije je da ni na vrhuncu rasprave ni jedna loša reč nije rečena za konkurenciju, niko nije ogovarao „velike“, nisu ismejavali „male“, nisu izvlačili „mačeve” ni na trenutak. Bilo je mnogo negativnih kritika, ali niko nije hteo nikog da „udavi“, izgazi, ismeje ili zastraši.
Zašto me je sve ovo iznenadilo?
Zato što se nisam navikao na ovako nešto kod kuće, u Mađarskoj. Danas, u mojoj maloj domovini, gde gomila radijskih stručnjaka upravlja etrom nema ovakvih radionica…barem ja ne znam za njih. Kada je kod nas krenuo komercijali radio, nešto slično gore navedenom su bili “Médiahajó” seminari. Na prva dva sam išao pun očekivanja, jer su moji tadašnji šefovi bili sigurni da treba da čujem nove informacije tamo. Tada je mojim šefovima bilo bitno da prisustvujem seminarima, platili su kotizaciju, iako kod nas već tada to nije bilo jeftino…Prvi “Médiahajó” je protekao fenomenalno, uživao sam, malo mi je smetalo prenaglašavanje televizije, ali sam mislio – neka, barem ću i tu naučiti nešto. Možda bih da sam saslušao sva predavanja, imao još bolje utiske – ali to je bilo nemoguće pošto su predavanja bila održavana paralelno. Bez obzira… tada je barem BILO nekih seminara i radionica i mogao je da prisustvuje bilo ko, ko je mogao da plati.
Posle “Médiahajó” seminara, prešlo se na “Media Hungary” seminare – i tu nije bilo slobodno učešće. Dolazilo se po pozivu i godinama se broj akreditovanih polako smanjivao. Ovde organizovani okrugli stolovi bili su samo za izabrane, politika je sve više uzela učešća. Zašto je ovo problem? Pa jednostavno po mom mišljenju politika ne utiče dobro na radijski zanat! A posebno ne utiče dobro na one zbog kojih je ovaj zanat i izmišljen, a to je – slušalac!
Pored ovih seminara, učestovovao sam i na nekim manjim iventima, koji su bili organizovani za manje radio stanice, mreže radio stanica – ali to su bili radionice predviđene samo za članove iste mreže, manja udruženja neke posebne interesne grupe. Ali slične radionice kao ove u Srbiji - nikad nisu organizovane u Mađarskoj.
Učestvovao sam na nebrojeno mnogo raznih manifestacija i zahvaljujem svim mojim tadašnjim šefovima što su mi to omogućili. Tamo sam mogao da analiziram ponašanje kolega, njihove reakcije, rasprave. U svim krugovima na ovim manifestacijama bitno je bilo osramotiti konkurenciju, uništiti nečiju reputaciju naravno ako je bilo moguće, to javno uraditi. Na raznim internet forumima i radijskim sajtovima još i danas se nastavlja ta tendencija samo sada još gore, pošto se radi anonimno, jer ljudi neće da daju imena pored svoje izjave.
Da budem iskren, danas više i ne obraćam pažnju na takve stvari, postalo mi je normalno da svako ko ima drugačije mišljenje bude lud, seljak, amater, neko ko se ne razume... To je kod nas u Mađarskoj izgleda normalno.
I sada, kada sam prisustvovao jednom ozbiljnom zanatskom seminaru, posle toliko godina prakse, setio sam se onog što sam osećao na početku karijere – druge kolege, ostale radio stanice na tržištu, svi radimo istu stvar, svi smo mi partneri i svi treba da se poštujemo.
To postoji na tek nekih 200 km od nas u Budimopešti, malo južnije, i nadam se da će postojati još dugo. Mnogo je dobar osećaj, mentalitet vredan poštovanja.
Znam gde prolazi granica Balkana. Ali nisam siguran sa koje je strane Mađarska.
I na kraju, voleo bih da na jednom sličnom seminaru u Mađarskoj doživim da svi radimo zajedno za jedan cilj, a ne jedan protiv drugog.
Szever Pál