23. 12. 2012
Slavica Vujanac: Da li se vide radijski ljudi
Odavno više niko ne veruje da u radiju žive mali ljudi. Odavno je poznato da je za slušanje radija potrebno čulo sluha, ali da li kada koristimo uho za slušanje radija isključujemo sva ostala čula? Da li na neki način ipak vidimo radijskog čoveka?
Za razumevanje odgovora na ovo pitanje poći ćemo od svakodnevnih događaja.
Da li kada neko viče na nas moramo da ga vidimo da bi znali da je ljut? Da li znamo kakav je ljutit čovek? On je uobičajeno namršten, pomalo crven u licu i gestikulira rukama u znaku pretnje. Da li kada neko govori kroz smeh moramo da ga vidimo da bismo znali da je srećan? Kako izgleda srećan čovek? On je uobičajeno razdragan, usta razvučenih u osmeh, njegovo telo ne miruje, možda pljeska rukama.
Kako sve ovo znamo, a nismo videli osobu koja to radi? Samo smo je čuli. Najpre svima su opšte poznati modeli ponašanja ljudi u različitim situacijama. Razlike u načinu ispoljavanja odredjenog osećaja su vrlo male i uglavnom se svode na razliku u životnoj dobi. Deca i odrasli različito reaguju na dobre ili loše vesti. Dakle stereotipi ponašanja.
Potom životno iskustvo. Svi verovatno već u najranijim danima svog života počnu da određene situacije vezuju za određene ljude. Da li ste imali tetku koja je govorila cvrkutavo, a da li se sećate kako ona izgleda? Koliko puta Vam se dogodilo da kad čujete cvrkutav ženski glav u glavi imate sliku svoje tetke iako znate da to sigurno nije ona? Sigurno da takvih primera ima mnogo. Iskustvo koje stičemo prolazeći kroz različite faze svog života stvara odredjene slike koje kasnije često koristimo jer su one arhiva naših života.
Lični doživljaj. Osoba koja nas je povredila imala je dubok i promukao glas. Vrlo često kada čujemo takav glas on će kod nas izazvati burnu reakciju, ali i vratiti sliku osobe koja je to učinila.
Dakle za svaku situaciju postoji slika.
Napisano je mnogo knjiga i studija kako treba da zvuči idealan radijski glas, ali to nije tema jer nije i cela istina. Dugo se verovalo da su najidealniji oni glasovi koji ne izazivaju nikakvu reakciju. Postoje stotine spikera koji su svoj glas školovali da govore gramatički tačno sa pravilnom dikcijom. Ipak od teze da se istim tonom čoveku može saopštiti vest o dobitku na lotou i recimo o saobraćajnoj nesreći, vremenom se odustalo. Takav pristup postoji još samo u formatima dnevnika isključivo na televiziji. Radio je u međuvremenu morao da se menja. Radio je da bi se održao bio prinuđen da pokaže empatiju sa onim ko ga sluša. Glas na radiju koji je pravolinijski nije interesantan, ne pobuđuje nikakvu emociju i u krajnjem ishodu zamoran je i dosadan. Od njega se lako odustaje. A to ipak nije ono što želimo. Ono što želimo jeste da glasom dočaramo svaku situaciju, uspostavimo prisnu vezu sa onim ko nas sluša i tako zadobijemo poverenje da će nam se slušalac vratiti.
Najvažnije od svega je da to svako može da radi na svoj način. I tako zapravo nastaju različite slike u glavama ljudi koji slušaju radio, a o onome ko im govori. Te slike dolaze iz našeg iskustva, stereotipa i ličnog doživljaja. Radio voditelj koji je po svojoj prirodi, ili formatu emisije, čovek koji šalje pozitivne vibracije u glavama svojih slušalaca stvoriće različite slike na istu temu – radostan i pozitivan čovek. Može biti i naravno potpuno obrnuto.
Zato nije neuobičajeno da kada se radio voditelj pojavi likom i predstavi u javnosti mnogi budu iznenađeni jer su ga drugačije zamišljali. Dakle ipak su ga videli, ali svako na svoj način.
Radijski ljudi, vide se mnogo više nego oni na televiziji. Oni se vide različito u zavisanosti od onog ko ga sluša, a ne treba zaboraviti da se ne može videti samo onaj ko nema nikakvu emociju, bila ona dobra ili loša bez razlike..
Ako želite da se vidite na radiju dovoljno je, dakle, samo pokazati emociju!
Slavica Savić -Vujanac, Glavni i odgovorni urednik Radija 014 iz Valjeva